Još od pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka i potpune dominacije Boston Celticsa, kada su za 13 godina osvojili 11 titula prvaka, pa sve do devedesetih nijedan NBA klub nije uspeo da osvoji tri titule uzastopno, da ostvari tzv. Threepeat. Vremena su se menjala. Razlog leži u tome što se košarka poprilično popularizovala i globalizovala, te je konkurencija iz godine u godinu bila veća. Tokom osamdesetih košarkaške ratove su vodili Lakersi, Celticsi, Sixersi, Pistonsi. Neki su uspeli da odbrane titulu, ali je niko nije osvojio tri puta za redom. Upravo to su uspeli Chicago Bullsi od 1991 do 1993 godine. Nešto više od pola decenije su gradili tim, koji je rezultate dao u tom periodu. Medjutim, nakon tog Threepeata, Michael Jordan je objavio da se zbog smrti svoga oca, zasićenja i nedostatka motiva povlači iz košarke i da će započeti svoju profesionalnu bejzbol karijeru. 1. novembra 1994. godine, prilikom svečanog otvaranja statue Michaela Jordana ispred dvorane u Chicagu i povlačenja njegove čuvene dvadesetrojke, nijedan navijač nije slutio da bi Bullsi mogli opet biti jedna od najboljih ekipa lige, a kamoli da će ponoviti fantastičan uspeh s početka devedesetih. Nakon nepune dve godine, marta ’95. Michael je rekao da se zaželeo košarke i da je pronašao motivaciju za daljim igranjem.
Ekipa je bila promenjena. Srž tima (Scottie Pippen i Phil Jackson) je ostala ista, ali su došli neki novi igrači poput: Tonija Kukoča, Rona Harpera, Stevea Kerra, Luca Longleya, Juda Buechlera, Jasona Caffeya i drugih. Tokom plejofa 1995 gdine, Bullsi su delovali neskladno, pa je njihov maksimalni domet bio finale istočne konferencije, gde su poraženi od Orlando Magica, koji su tad predvodili Shaquille O’neal i Penny Hardaway. Bullsi su tad bili osporavani od strane javnosti. Mediji su takodje tvdili da Jordan nikada više neće biti onaj stari. Donekle su bili u pravu. Posle dvogodišnje pauze, Michael se nije mogao više oslanjati na svoje vanzmaljske atletske sposobnosti, već se podredio timu. Scottie Pippen, koji je godinama unazad bio u senci popularnog MJ-a, je za vreme njegove bejzbol avanture dokazao da je jedan od najboljih igrača lige u tom trenutku.



Leta ’95. desile su se značajne promene za Chicago Bullse. Doveden je bivši ’’Bad Boy’’ Dennis Rodman, koji je u tom periodu bio jedan od najboljih skakača lige. Njegov zadatak je bio da odmeni Horacea Granta na poziciji četvorke. Posle nekoliko meseci uigravanja, ekipa je bila spremna za, sada već istorijsku, sezonu 1995/96.
Bullsi su tad imali možda i najvišu petorku u ligi koji su sačinjavali: Ron Harper i Michael Jordan na bekovskim pozicijama, Pippen i Rodman na krilnim, dok je Luc Longley igrao na poziciji startnog centra. Igra Chicaga, kao i s početka devedesetih, nikada se nije bazirala na centrima, već na igračima bekovskih i krilnih pozicija. Okosnicu ekipe je činio u tom trenutku najbolji trio lige: Jordan, Pippen i Rodman. Reč je o kombinaciji tri totalno različita talenta i osobe, koje su činile veoma skladnu celinu. Ako bismo izuzeli Rodmanove napadačke sposobnosti, moglo bi se reći da je to najbolji trio lige svih vremena, koji je vladao na obe strane terena. Prva dvojica su redovno bili birani u najbolju petorku lige, pa čak i odbrambenu, dok je Dennis bio najdominantniji skakač lige u prethodnim godinama, ali i onim koje su tek dolazile. Neophodnu sigurnost pod košem im je donosio australijski centar Luc Longley. Iako nije imao glavnu ulogu u timu, njegova sposobnost da se fizički nosi sa svim centrima u ligi je bila od izuzetne važnosti za ekipu. Plejmejkersku poziciju je popunjavao snažni i 2m visoki Ron Harper. ’’Talentom se dobijaju utakmice, ali timski radom i inteligencijom se osvajaju šampionati.’’, bile su Jordanove reči, pa je bilo za očekivati da bez džokera sa klupe Bullsi u plejofu neće daleko dogurati. Imali su pomoć u vidu najboljeg šestog igrača lige i ’’napadačkog madjioničara’’, kako su ga u Evropi zvali - Tonija Kukoča. Značajne uloge su imali i Steve Kerr, specijalista za šuteve za tri poena, Bill Wenninghton rezervni centar i drugi. Sa sklupe su bili predvodjeni vrhunskim stručnjakom Philom Jacksonom.

SEZONA REKORDA

Od samog početka sezone 1995/96, tim je delovao uigrano. Uloge su bile rasporedjene i postojao je red u ekipi. Danas to možemo videti samo u ekipi San Antonio Spursa, koje vodi Greg Popovich. Kao rezultat ovakve hemije u ekipi su bile pobede, koje su se nizale jedna za drugom. U toku sezone ostvarili su niz od 13 i 18 uzastopnih pobeda. Već tada je bilo jasno da su glavni kandidati za titulu. Na All Staru, Bullse su pretstavljali Jordan i Pippen, kao i Kerr na takmičenju u šutiranju trojki. Kako se približavao kraj regularnog dela sezone, bili su sve sliži obaranju rekorda u broju pobeda u sezoni. Rekord su tada držali Lakersi sa 69 pobeda. Bullsi su sezonu završili sa skorom 72-10 (88%) i na taj način ušli u istoriju. ’’72 pobede su sjajan rezultat, ali nam ništa neće značiti ukoliko ne osvojimo prsten.’’, tvdio je Wenninghton. Došao je plejof u kom su snažni Bullsi čistili sve pred sobom. Prvo je izbačen Miami Heat sa 3-0. Zatim New York Knicksi (4-1), čija su Bullsi bili noćna mora tokom devedesetih. Sledio je i revanš Orlando Magicu za prošlogodišnje izbacivanje iz plejofa. Rezultatom 4-0, plasirali su se u finale u kojem su ih čekali Seattle Supersonicsi, predvodjeni Shawnom Kempom i Garyjem Paytonom. Nakon šest finalnih utakmica, Bullsi su potvrdili svoj kvalitet i osvojili za klub četvrtu titulu. Bila je to prva posle povratka Jordana, koji je proglašen za MVP-ja finala. Iako su Jordan sa 30,4 poena i Rodman sa 14,9 skokova po meču završili sezonu kao vodeći igrači lige u ovim statističkim kategorijama, to nije bio ključ za osvajanje titule. Pobedjivanje je bio jedini moto svih igrača koji su se nalazili na rosteru, bez obzira na minutažu i uloge u timu.

TROUGLOM DO TRIJUMFA

Važna stvar u igri Bullsa, koju je neophodno pomenuti, je taktička zamisao Phila Jacksona, kojom je do ludila dovodio protivničke ekipe. To je bio čuveni trougao ili kako Amerikanci kažu Triangle Offense. Reč je o najpoznatijoj napadačkoj akciji Chicaga pomoću koje su ostvarili sve svoje uspehe tokom devedesetih. Trougao je unikatna akcija, jer sadrži igru sa mnogo dodavanja i kretanja iz kojih proizilaze mnogobrojne opcije za backdoor, spuštanje lopte na post i izolaciju. Protivnici su često, u šali, znali da je nazivaju Bermudski trougao. Sjajna stvar kod trougla je što su svi igrači uključeni u akciju, pa u Bullsima koji imaju multitalentovane igrače poput: Jordana, Pippena, Kukoča i Rodmana omogućava missmatch situacije na svim delovima terena. Ova napadačka opcija je potpuno nepredvidiva. Vodila se polemika zašto je ne primenjuju i ostali timovi. Postoji nekoliko mogućih razloga. Prvi je taj što su Bullsi imali Jordana i Pippena, dva najbolja igrača i situacijama jedan na jedan. Drugi razlog leži u tome što je za neke igrače ovaj sistem veoma komlikovan. Medjutim, Jackson je tvrdio:’’Trougao je jednostavan, ne oduzima puno vremena za postavljanje napada i sve što je potrebno je posmatrati odbranu, koja će vam reći kuda treba da se krećete.’’. Treći razlog bi bio nedostatak vremena za uigravanje ovakvih taktičkih zamisli, jer su potrebne godine napornog rada da bi rezultati bili vidljivi. Ovaj recept je Jackson primenjivao i u daljem toku karijere u Lakersima sa velikim uspehom.

BACK TO BACK

Izreku da je teže odbraniti titulu, nego je prethodno osvojiti, Bullsi su osetili na sopstvenoj koži. Leta ’96. nove jednogodišnje ugovore su potpisali: Jordan, Rodman i trener Jackson. Jordan je dobio rekordnu cifru od oko 30 miliona dolara po sezoni, koja je tad bila višestruko veća od bilo koje u ligi. Izuzev ove papirologije i brade koju je Phil Jackson obrijao, ništa se bitno nije promenilo u ekipi Chicaga. Skoro isti sastav je imao identičan cilj- osvojiti prsten.
Sezonu su otvorili sa 12 uzastopnih pobeda i u tom stilu su igrali do All-Stara. Imali su skor 42-6, a na All-Staru su ih po običaju pretstavljali Pippen i Jordan, kao i Steve Kerr, koji je ove godine osvojio titulu najboljeg trojkaša. Ubrzo nakon All-Star vikenda, povredili su se Kukoč, Rodman i Wenninghton, pa su propustili skoro ceo ostatak regularnog dela sezone. Usled ovakvog raspleta, Bullsi su bili prinudjeni da potpisšu Briana Williamsa, tada slobodnog agenta, koji im je popunjavao poziciju četvorke. Uprkos problemima, sezonu su završili skorom 69-13 i bili najbolje plasirani tim lige. Ostali su upisani u istoriji kao jedini tim koji je dve sezone za redom imao 65 i više pobeda. Rodman je do povrede beležio 16 skokova po utakmici, a Michael 29,6 poena i na taj način su predvoli ligu u tim statističkim kategorijama. Pred početak plejofa, Jackson izjavio da mu ova sezona nije bila ni u pola zabavna kao prethodna i da je bila prepuna teškog i napornog rada. U prvoj rundi su sa sve tri pobede izbacili Washinghton Wizardse, čija je najveća snaga bio Chris Webber. U polufinalu i finalu istočne konferencije su eliminisali Atlanta Hawkse i Miami Heat, rezultaom 4-1. U finalu su im se suprotstavili Utah Jazzeri, predvodjeni Stocktonom i Maloneom, kojima je ovo bilo prvo finale. Prva utakmica finala je bila najdramatičnija. Pri nerešenom rezultatu, MVP regularnog dela sezone, Karl Malone (poznatiji kao Poštar ili Mailman) je imao dva slobodna bacanja na 9 sekundi do kraja. Tada mu je prišao Scottie Pippen i tokom, sada već čuvenog, trashtalka izgovorio: ’’Dobro upamti Karl, Poštar nikad ne isporučuje nedeljom.’’. Malone je promašio oba slobodna bacanja, a na drugoj strani Jordan je pogotkom uz zvuk sirene doneo pobedu Bullsima. U nastavku serije, slavili su domaćini, pa je bilo 3-2 za Chicago. U šestoj utakmici u Salt Lake Cityju, pri nerešenom rezultatu, Jordan je dodao loptu do Kerra koji je 5 sekundi pre kraja, šutem sa oko 6 metara doneo drugu utastopnu titulu Bullsima. Upravo to je bio trenutak u kome se videla sva veličina MJ-a i snaga timske igre Chicago Bullsa.

NAJBOLJI SVIH VREMENA

Iako ga mnogobrojni ljubitelji košarke pamte po senzacionalnim zakucavanjima sa linije za slobodna bacanja i njegovim ’’letačkim’’ sposobnostima, najveći kvalitet Michaela Jordana je bila njegova mogućnost da se prilagodjava na razne okolnosti. Odolevao je mnogobrojnm izazovima tokom karijere. Čim bi protivnici pronašli način da i minimalno umanje njegovu učinkovitost, on bi se menjao. Tokom osamdesetih, nekoliko sezona je bio najbolji strelac lige sa 37,5 i 35,0 poena po meču. Medjutim, ekipa nije ostvarivala vrhunske rezultate. Uglavnom se oslanjao na svoje atletstke sposobnosti i prodor. Kada je po prvi put promenio stil igre, rezultati su bili vidljivi. Osvojili su tri uzastopne titule, jer je postao jedan od najboljih odbrambenih igrača lige i takodje je izvlačio maksimum iz svojih saigrača. Posle skoro dvogodišnje pauze, njegove fizičke predispozicije nisu bile na nivou onih s krajem osamdesetih i početka devedesetih. Michael je bio primoran da sa punih trideset godina ponovo menja igru. Svoj šut je doveo do perfekcije. Fadeaway šutem (šut pri skoku u nazad) je bacao protivnike u enigmu. Nije postojao ni jedan igrač na svetu, koji je to mogao da brani. Takodje je koristio svoju košarkašku inteligenciju, kako bi svom timu donosio pobede u neizvesnim završnicama plejof utakmica. Upravo su ovo razlozi, zbog kojih ga nazivaju najboljim košarkašem svih vremena.


DINASTIJA BRANI THREEPEAT

Pre početka seozne 1997/98, Jordan, Rodman i Jackson su hteli da Bullsima pruže šansu da osvoje još jednu titulu i ponovo potpisali, ispostavilo se poslednji, jednogodišnji ugovor. Pippenu je je ugovor isticao na kraju sezone, tako da je roster ua sledeću sezonu bio pod velikim znakom pitanja. Ovo je bila poslednja sezona ove generacije. Predvodjeni, tada tridesetčetvorogodišnjim, Jordanom Bullsi nisu započeli sezonu kao što je to bio slučaj u prethodne dve sezone. Posle osam utakmica imali su polovičan učinak. Uzrok nešto lošijim igrama je bio nedostatak Pippena, koji je zbog povrede propustio prvih 35 utakmica sezone. Na parket se vratio 9. januara, kada su Bullsi imali skor 24-11. Od tog trenutka su zaigrali u šampionskom stilu i sezonu završili na prvom mestu sa skorom 61-21. Po običaju, Rodman je bio najbolji skakač, a Jordan najbolji strelac lige reularnog dela sezone. Plejof su otvorili utakmicom protiv New Jersey Netsa, koju su dobili posle produžetka. Ipak, seriju su dobili sa ubedljivih 3-0. Na redu su bili Charlotte Hornetsi, koje su izbacili rezultatom 4-1. U finalu konferencije na putu im se našla neugodna Indiana sa Reggie Millerom. Ovo je bila najteža plejof serija za Bullse u prethodne 3 godine. Odigrano je svih sedam utakmica. Najupečatljiviji trenutak ove serije je trojka Millera u poslednjoj sekundi za pobedu Pacersa u četvrtoj utakmici. Ipak, Chicago je i ovu seriju rešio u svoju korist i plasirao se u finale, u kojem su se drugu godinu za redom sastali sa Utah Jazzom. Prvu utakmicu je dobila Utah nakon produžetka, da bi naredne tri pripale Chicagu. Petu su dobili Jazzeri, a u šestoj je vidjena možda i najveća drama u istoriji NBA lige. Na pola minuta pre kraja, pri prednosti Jazza od pola koša, Jordan je Maloneu ukrao loptu i na drugoj strani, poslednji put u dresu Bullsa, odigrao jedan na jedan protiv Byrona Russella i pogotkom sa 5 metara od koša, 5 sekudi pre kraja doneo šestu titulu Chicago Bullsima, treču za redom.

ODLAZAK U ISTORIJU

Ovim pogotkom označen je kraj jedne od najuspešnijih generacija u istoriji lige. Po mišljenju mnogih NBA analitičara, upravo tad je došao kraj zlatne ere košarke. U ovom trogodišnjem ciklusu (’96-’98), Bullsi su postigli uspeh kojim ne može da se podiči ni jedan klub u istoriji. Za tri godine ostvarili su 248 pobeda, osvojili tri titule, kao i mnogobrojne individualne nagrade. Medjutim, osvojili su i nešto najvrednije, a to je poštovanje i divljenje apsolutno svih ljubitelja košarke, pa i sporta. Chicago Bullsi su bili zajednica u kojoj su se svi medjusobno poštovali, u kojoj je svako obavljao zadatak na njemu svojstven način. Tek kada sagledamo sve igrače, sve delove slagalice, dobijamo jasnu sliku. Ta slika pretstavlja dinastiju, koja je svojevrstan brend i sinonim za košarku devedesetih godina. Postavili su nove standarde i postali novi idoli i inspiracija generacijama, koje su tek dolazile.