Petak ujutru. Zvuk alarma mog praistorijskog Sonyericssona u 8 ujutru označava da je vreme za ustajanje i odlazak na fakultet. Ne bi se moglo reći da sam bio raspoložen za takav scenario i u tom trenutku bih se najradije okrenuo na stranu i vratio na spavanje. Jedina stvar koje me je zaista vukla na fakultet je saznanje da će predavnje tog dana biti veoma zanimljivo. Manje-više zbog sadržaja predmeta, prvenstveno zbog načina na koji će ga Profesor prezentovati. Dakle, ustao sam i upustio se u tu avanturu. Na putu do faksa sve živo me je nerviralo. Neispavanost, gužva u busu i hladnoća su me činili potpuno mrzovoljnim. Nisam ni mogao ni pretpostaviti da ću tog jutra čuti nekoliko rečenica koje će me potstaknuti da napišem novu kolumnu.

Od prvog do poslednjeg minuta predavanja, nije mi popuštala koncentracija. Za mene je to apsolutno nekarakteristično. . Ispostavilo se da je i predmet zanimljiv u najmanju ruku koliko i profa. Bolje bi bilo da ne dužim dalje priču i da pređem na stvar... Profa je započeo priču još iz perioda kada je bio tinejdžer. Pričao nam je o piscu koji je konstantno okupirao njegove misli. Na kraju nam je priznao da su mu neke njegove knjige bile najveća inspiracija da i on postane uspešan pisac i dramaturg. Uzimajući u obzir koliko je vremena provodio čitajući njegova dela, nije bilo uopšte čudno što ga je devojka zafrkavala da je vara sa tim piscem. Igrom slučajnosti, na sajmu knjiga gostovao je upravo dotični pisac i držao je poduži govor. Profa je pažljivo slušao njegovo izlaganje sa svojom tadašnjom devojkom. Na kraju govora, usledilo je upoznavanje i fotografisanje sa piscem, kao i potpisivanje knjige. Medjutim, on je na zaprepašćenje njegove devojke, brže bolje zbrisao kući. Kada ga je kasnije upitala zašto nije hteo da se upozna sa njim, rekao joj je ukratko da to jednostavno ne želi iz razloga što se njihova komunikacija odvija isključivo preko knjige i da postoji mogućnost da nakon boljeg upoznavanja sa njim doživi neko razočarenje, koje bi moglo nekim slučajem da sruši iluziju o njegovom idolu i savršenom čoveku.

Sve javne ličnosti su glavna meta medija. Posebno one ličnosti koje potiču iz sfere umetnosti (muzike, glume itd.), kao i drugih poslova u kojima je neizbežno javno ekponiranje. Mnogi umetnici modernog doba su svoje karijere zasnivali prvenstveno na svom privatnom životu, koji je zahvaljujući nekim medijima i izopačenosti prosečnih ljudi veoma dobro propraćen. Svoju intimu su do te mere su servirali javnosti, da se na kraju potpuno zaboravlja razlog njihove prisutnosti u istoj. Više nije bitan ni kvalitet muzike koju proizvode, niti njihove glumačke sposobnosti. O takvim ličnostima mogu pričati samo uz prisustvo određene doze gađenja. Medjutim, to je umetnost u kojoj je sve stvar subjektivnog vidjenja.

Za razliku od umetnosti, u sportu postoje određeni parametri koji mogu da potvrde kvalitet. Sport je nekako mnogo pravedniji od umetnosti. Javno eksponiranje sportista može da im obezbedi bolje sponzorske ugovore, ali ih pravi sportski poznavaoci neće više ceniti zbog toga.
Košarka kao jedan od najpopularnijih sportova današnjice, a i NBA liga kao njen najznačajniji pretstavnik su konstantno na udaru medija. Globalizacija, koja je započeta osamdesetih,a kulminirala od devedesetih pa do danas, učinila je da NBA igrači budu veoma tražena roba na tržištu žute štampe. Nijedan ozbiljniji ponavalac košarke ne bi trebalo da dozvoli da imidž bilo kog igrača, kao i njihov privatan život utiču na formiranju celokupnog mišljenja o toj osobi. Od kad to jednostavno nije dovoljno uživati u kreacijama koje nam ti (kako ih novinari umeju nazvati) sportski gladijatori pružaju na terenu?! Zar je zaista bitno s kim taj igrač spava, na koji način provodi slobodno vreme i da li ima nekih poroka? To je njihova privatna stvar i ako oni ne žele da je zadrže za sebe ne treba biti naivan i upuštati se u dublju polemiku oko toga. Osnovni razlog zbog kojeg mnogi upadaju u tu zamku je što oni traže idole među javnim ličnostima, a naročito među sportistima. Ako je neophodno naći nakoga ko bi nam bio zvezda vodilja, neka ta osoba za nas ne bude imaginarna, već neka koja je prisutna svakodnevno u našim životima. Osobe koje poznajemo preko ekrana ili bilo kog drugog medija su za nas nedodirljive i nikada nećemo imati celu i istinitu sliku o njima.

To je razlog zbog kojeg poludim kada u sportskim novinama ili sajtovima vidim vesti koje govore o privatnom životu sportista. Apsolutno me ne zanima da li je Tony Parker još uvek sa Evom Longoriom, da li se Shaquille Oneal razveo i da li je Kobe Bryant optužen za sliovanje. Moje saznanje da je Allen Iverson optužen za zlostavljanje svoje žene ili obijanje trafike (uprkos milionima koje poseduje na bankovnim računima) neće ni malo promeniti viziju o njemu kao igraču. Ne zanima me ni da li je Chris Birdman Andreson odlučio da do kraja unakazi svoje telo tetovažama. Zbog potrebe da se u javnosti stvore savršeni modeli sportiste (Michael Jordan) isti posle ipaštaju kada isti mediji love neke greške u njihovim životima. Jordan je prošao kroz pakao kada se saznalo da ima problema sa kockanjem (čak postoji i neka teorija zavere da je pauzu od 93-95 napravio jer ga je David Stern kaznio zbog kockanja).

Michael Jordan nije najbolji košarkaš svih vremena zato što su to mediji od njega napravili. Njegov karakter je taj koji ga je vodio do krova sveta. Karakter je jedina lična stvar sportista koju nije neukusno komenarisati. To je nešto što je sastavni deo njihovog posla. Nebitno da li se radi o sportisti rekreativcu ili profesionalcu, analizom igre svakog pojedinca, mogu se uočiti veliki broj crta ličnosti. Kad je o košarci reč (neću da spominjem ostale sportove) način igre pojedinca sve govori, kakav je i van terena. Igrače koje je teško naterati da mrdnu guzicom u odbrani, uglavom su i u privatnom životu pomalo lenji. Oni koji važe za veoma kreativne igrače su veoma zanimljive i interesantne osobe i van igrališta. I ostale osobine poput: hrabrosti ili kukavičluka, liderstva ili podredjenosti, požrtvavanosti ili nezainteresovanosti, arogancije ili poštovanja itd. se simetrično preslikavaju na život koji ti košarkaši (manje-više svi sportisti) žive van terena. Nisu slučajno analitičari za Jordana rekli da su sem brutalnih fizičkih predispozicija, koje je dobio kao dar prirode, njegove karakterne osobine bile presudne da postane Greatest Of All Time. Ključ ove tvrdnje leži u tome što bi on sigurno postao najbolji u skoro bilo kom drugom sportu da je to poželeo.

Anyway, privatan život bilo koje ličnosti bi trebalo ostaviti po strani. Svoju voajersku i izopačenu stranu treba potisnuti u ćošak. Ako ne zbog osnovne kulture i morala, onda barem zbog toga da ne bi doživeli neko razočarenje u osobu čiji rad i delo izuzentno poštujemo.

Za kraj, samo jedan mali flashback na profesorovu priču sa početka. Nakon desetak godina od trenutka kada je sumanuto zbrisao sa sajma knjiga polse govora pisca kojim je bio opčinjen, postao je glavni dramaturg Ateljea 212. Bio je primoran da radi na nekoj predstavi sa piscem, koji je obeležio jedan deo njegove mladosti (nije mu se dalo da pobegne od njega – kakva životna ironija). Posle određenog vremena koje su proveli zajedno shvatio je da je on, u stvari, jedan veoma težak i dosadan čovek sa izuzetno zadrtim stavovima. Gledao je bledo u njega i pomišljao, kako li je samo mogao biti nekad impresioniran ovakvim čovekom. Shvatio je da zapravo bio impresioniran njegovim delima, a ne njegovom pojavom. Kao da je na neki način naslutio šta se krije u privatnosti tog čoveka. Ispostavilo se da je onaj beg sa Sajma bila jedna od mudrijih stvari koje je do tad učinio u životu.